Никад кравата, никад стални посао… само на филму!
Sunday, January 18th, 2009Непосредно пред сазнање да сам прошла на том конкурсу, пружила ми се прилика да на кратко уђем у свет одраслих. Иако сам апсолвент, појавила се могућност да радим у струци… А посао за геофизичаре се не нуди баш сваки дан, па без пуно размишљања, летим како би се рекло, трбухом за крухом, и фијуууу… Док сам трепнула, нашла сам се у Старом Костолцу. Под тим мислим да сам прихватила понуду за посао у другом "граду" – и то прави посао, пуно радно време, на одређено, па пријављена (чудо, зар не?), па плата, па здравствено осигурање, ма лепо знаш како, и да… губитак омиљене студентске ствари – слободно време. Убрзо сам приметила и губитак неких других ствари, али…
Богами, није лако бити одрасла особа 
.
.
Само што сам потписала уговор, морала сам да смислим начин како да затражим слободне дане…
…. – Добар дан директоре, овде Сана. Да, апсолвент који је јуче потписао робију, пардон, уговор на 6 месеци. Мислила сам да ли постоји могућност да добијем крајем месеца недељу дана слободно, треба да идем на неко пењање у Италију?…
хм… не ваља…
хм… не ваља…
… А да довучем од куће из БГа све оне много добре фотке са пењања па да их случајно оставим на послу на видном месту…
Ма јок, о’ма’ ћу да добијем отказ – који директор у земљи Србији би толерисао младој радној снази нерад зарад зајебанције по брдима…
… – Добар дан директоре, добила сам на наградној игри летовање у предсезони….
Треба ми довољно простора да му објасним ко сам и шта сам, и колико сам вредна, и колико ћу да надокнадим тих неколико радних дана, само да сад добијем те дане…(а и оне дане за наредне стадијуме 
. Узбуђење у мени око академије, новог посла, нове животне средине је било толико велико, да сам заборавила на неку глупу и досадну инфекцију која ме је морила тих дана. А тек кад сам добила зелено светло на послу за слободне дане (Хвала ти Владо!), ма мојој срећи није било краја! Чак ни она ситница, глупа маркица у пасошу звана Виза, скоро да није могла да умањи радост. Скоро.
. Узбуђење у мени око академије, новог посла, нове животне средине је било толико велико, да сам заборавила на неку глупу и досадну инфекцију која ме је морила тих дана. А тек кад сам добила зелено светло на послу за слободне дане (Хвала ти Владо!), ма мојој срећи није било краја! Чак ни она ситница, глупа маркица у пасошу звана Виза, скоро да није могла да умањи радост. Скоро.