Из Мог Угла

Ове зиме сам коначно поново посетила бивак у Калици, на Дурмитору!

Углавном кад се иде на течај у организацији алпинистичког одсека Београда, као стандардна локација се узима једна кућа у Вирку, одмах испод Савиног кука. То је доста добра варијанта кад се узме у обзир да је приступ кући једноставан (из кола , и да након свих оних вежби у којима се течајци ваљају по снегу, после имају где да се пресвуку, загреју и осуше ствари. Често течајци немају адекватну личну опрему, па избор ове локације доминира над осталим. А и не мора да се носи на леђима храна за недељу дана, јер продавница релативно близу, па се може све тамо куповати.

А могу се и припремати рођ. торте, Течај, март 2005. Вирак

Међутим, ове године је на реду ипак био бивак (ваљда тако иде, на сваких, хм, 6 година…).

Течај, март 2003. Бивак

Бивак у Великој Калици на Дурмитору је једна, по мени, најзанимљивија лимена канта на коју ћете наићи у планинама, недалеко од снежишта Дебели намет, на самом крају долине. Изграђен је на иницијативу чланова АОБа у част настрадалом др Растку Стојановићу, једном од оснивача АО Београд. Колико ми је познато, озбиљно је пројектован од стране архитекте-члана АОБ, Варваре Медведев, а радове су изводили поред чланова одсека, и чланови планинарских друштава Раднички, Победа, Јаворак, као и незаобилазна "добровољна" снага – војни гарнизон са Жабљака. Изнели су са Жабљака, како на својим леђима, тако и уз помоћ волова, преко 2.5t материјала… Ни тад није било хелихоптера који би се користио у те сврхе … Површине није веће од 25м2, али из поузданих извора знам да је био склониште и за >10 људи. Грађен је у "бродском" стилу – где је свака ствар искоришћена максимално(нпр. сто осим што служи за ручавање, може да служи и као кревет, и сл.). Званично је отворен 1978. године.

Унутрашњост бивака, течај март 2003.

Од тад, немам информације да ли је бивак икад озбиљно реновиран, али знам да је био обијан неколико пута, да су из њега крали неке ствари, пуцали ТТ-ејцем(?!). Данас је отворен, и ако се узме у обзир неодржавње, у доста је добром стању. Спреман да прими 7 младих, који су још јутрос у 10h са Жабљака кренули на течај…
* * * *
Кренули смо редовном линијом за Жабљак, и након 8 сати и границе, стигли смо у сунчани и бели Жабљак. У последња 3-4 дана, пало је много-много снега, тако да Жабљак стварно никад лепше није изгледао.

Нажалост, течај је озбиљна ствар, мора да се закаже и неколико месеци унапред, а због свог трајања од 7 дана, није могуће баш померати датуме извођења. То значи да није могуће наручити "најповољније" временске услове у баш тих 7 дана. Овај последњи снег нам је стварно покварио планове, јер је претходни снег у планини био савршено слегнут и набијен, па смо се до тих 3-4 дана пред пут стварно радовали да ће све да буде екстра… Овако ћемо се до бивака пробијати 12 сати, и они који немају турно скије, проклињаће и Перу и Жику и Мику и Хозеа, што су кренули уопште на овај течај!
* * * *
Па да, шта ће уопште људима течај? Није неуобичајено, нити ретко да они које занима, сами почну да уче о томе. Међутим, ако хоћеш да си део система, ипак мора да постоји процедура. Најбаналније поређење – возачки испит. Циљ је да се ту стекну неке основе, а после ти Миљенко вози даље… Дешава нам се и да на течај долазе већ искусни планинари, који владају свим алп. техникама, и они практично протрче ту, али, као што рекох, треба дозвола за ту вожњу… Нико на овом свету не може да ти забрани вожњу без дозволе, али онда и не можеш очекивати орден од Удружења возача за "Највозача године".
* * * *
Елем, скијаш, падаш, ходаш, пропадаш. На леђима свако од нас има ранац од барем 25+ килограма, тако да споменуте радње се одвијају у изузетно отежаним околностима. Бар нас време супер служи, нема ветра, релативно је ведро, и хладно. Неша и ја, обзиром да смо раније од других стигли до тачке од које и нема даље (надомак самог бивака који по ноћи нисмо успели да лоцирамо), одлучили смо да чекамо групу ту на платоу, да кувамо чај, и како се не бисмо потхладили, да копамо јаму … (јер ко зна где је тај страшни бивак који само што нам још и не прави сенку од месечине иза леђа!). У неком моменту се и појавио зли начелник, и одао нам тајну о црној сени иза нас(тзв.бувик), и нагласио да остала четворица стижу, и да су скапали…

Злице или не, ми смо одлучили да скувамо чај до краја (да се макар окрепе људи кад стигну), али и да копамо вучју јаму, " за бивак"… Појављује се светлост чеоних лампи, лаган ход, и тихи гласови.

(они) – Ево их, скоро да смо стигли…
(они) – Чекај, шта они тамо раде?
(они) – Копају јаму?
(они) – Ма јок, нема шансе, па Пеђа је реко да је бивак ту на 15 минута
(они) – НЕ, они СТВАРНО копају…

Прилазе нам, а лица им унезверена…

Илија, течај март 2010.

(они) – Где је бивак?!Где је Пеђа?!
(ја) – Па…хм, како да вам кажем… изгледа да га је одувала лавина. Био је баш на овом месту овде, али сад га нема. Зезнуто је кад падне пуно снега као сад… (и сад ја настављам неку причу бла-бла-бла, Неша подржава) Него да се ви мало окрепите са чајем, па да наставимо (у преводу-латите лопата за јаме…). А Пеђа је отишао до тоалета, да поправи шминку…

Тајац…

Ни ја ни Неша нисмо још дуго могли да их држимо у заблуди, ипак није лепо шалити се тако, па смо им рекли да је бивак ту, на пар минута, и упутили их ка Пеђи, који је лопатао до улазних врата…

* * * *
Први дан је искоришћен за теоријска предавање, а уједно и као одмор од дуботрајног прћења снега.

Као што сам спомињала, има нас седморо, па није толика гужва. Може и да се кува без много пометње … Течајци су нам шароликог искуства. Најмлађи је Никола из Прибоја, који нам је наредних дана навелико био "извор смеха". Илија, поносни представник ГССа, такође је са Николом употпуњавао приче у бувику. Кроз ГСС је прошло толико занимљивих персона у још занимљивијим ситуацијама, да су приче готово неисрцпне. Уопште ме не би чудило, да се цела група у септембру јави на ГСС течај. Драган из Сомбора је ту по препоруци Хозеа и Кукија, мада су му баш и они рекли да до бивака има 3h лаганог хода, тако да не знам како је прошао њихов сусрет. А и да, њега сам знала од раније, са табора на Романији. Милан обилази високе планине, и сигурно купује крпље после овог приступа. Није лако да пртиш, ако имаш >2метра и >100 кг… Неша војник (Тихи , мада је он већ наш, па га и не доживљавамо баш као течајца , Пеђа као главни и одговорни, и моја маленкост.
* * * *
Наредни дани су протицали по плану, радили смо разне вежбе. Због огромне количине новог снега, прво смо се одлучили за испитивање снежних а и безбедносних услова за реализацију течаја – лавински тест.

Лавински тест, течај март 2010.

Када смо схватили да је и поред толико свежег снега, стабилност снежне падине на високом нивоу, препустили смо се вежбама за коришћење цепина, дереза, технике падова , прављење осигуравалишта, функционисање навезе, спуштање ужетом низ снежну печурку, копање и спавање у вучијим јамама.

Вежбе, течај март 2010.

 Вежбе, течај март 2010.

 Вежбе, течај март 2010.

На послетку је уследило оно чему смо се сви радовали, пењање на Терзин Богаз и Међед. Оба смера имају своје чари.

На Терзин Богаз (2303м) се ишло директно, јужном падином, јер су временски услови то дозвољавали, тако да су течајци осетили како изгледа пењање падине од 50-60 степени. Милан и ја смо се ипак вратили у бивак, јер се он није осећао добро – дрмала га је грозница. Иначе, веома је важно да кад се људи осећају лоше, то кажу остатку групе, у супротном, цела група се доводи у ризик и непријатну ситуацију. А за пропуштено увек има времена – ако не овде, онда на некој следећој акцији! Наш повратак у бувик је резултирао тиме да су другари имали доста истопљене воде кад су сишли са врха. То значи да смо им процес кувања убрзали бар за 1 сат .

Јужна падина Терзиног Богаза, течај март 2010.

Дан за пењање Међеда(2283м) је обећавао, како каже прогноза. Иако смо првобитно планирали директно пењање, због високе температуре, тај дан смо ипак провели на гребенском пењању. Ту се можете сусрести са деликатним "јахањем" уског гребена Међеда, у којима погрешан корак може да вас брзином светлости транслира у правцу Локвица или Калице. Потрудили смо се да се наши течајци ипак осећају безбедно, и надам се да су уживали бар колико и ја .

Гребен Међеда, течај март 2010.

Јужни врх Међеда, течај март 2010.

По силаску, већ су почеле припреме за сутрашње напуштање бивака, као и планирање, шта ћемо све јести кад сиђемо у Жабљак. После седам дана дехидриране хране, снега уместо воде, туњевина (поздрав Илији!) и гулаша (поздрав Николи!), и разноразних тестенина, помисао на роштиљ и хладно Никшићко умањује време силаза до "Старе вароши". А тамо нас још чекају и новинари, да интервјуишу те чудне људе који су провели 7 дана у планини – а нису морали…
* * * *

 Крштење након првог алпинистичког смера, течај март 2010.

И наравно ХИМ’НА течаја…