Из Мог Угла

Сезона је стварно била живописна…

Би јул. Након фантастичних 10 дана у Шамонију, време је за Шпик. Тај пирамидални врх који се види ако идете словеначком магистралом од Мојстране ка Крањској Гори. Мој први контакт са том планином је био прошлог пролећа, кад ме је Де водио на постболнички опоравак у Јулијце. Пре тог дана сам Шпик замишљала, као пирамиду којој се приступа бар 2 дана јахања, нешто попут Жијева у Црној Гори… А кад сам сконтала да се са магистрале види смер… Ајме мајко, где ми живимо!

Кренули смо у суботу ујутру – нисмо пуно журили, и овако је јака киша планирана за тај дан. До Љубљане је пљуштало, као да неће никад стати. Фантастичан осећај, кад знаш да у понедељак ујутру мораш да будеш у Београду. Куд нам не паде на памет да се бавимо пецањем, бар живимо на рекама. Јок, хоће деца у планине, иако су најближе на 600 километара…

У Гозд Мартуљку смо успели да нађемо кључ од бивака, би већ касно поподне, и киша само што је престала. Са запада се промањало сунце, као благи подстрек да ће сутра стварно бити леп дан, као што смо и гађали са прогнозом. Фића и ја смо кренули ка биваку, а Синиша је отиша да остави кола у Крањској Гори, како би нас сачекала тамо сутра – јер је силаз са брда у другу долину, и нешто касније нам се придружио у биваку као са алпских разгледница (кариране завесе… ).

Првобитни план је била Диретисима у северној стени Шпика, што је била Синишина жеља, али услед разноразних разлога, ипак смо се упутили ка Директној. (моја жеља )….

Елем, северна стена Шпика иначе спада у класике Јулијца, да не кажем – Три Проблема Јулијских Алпа. Осим импозатне висине стене која је нешто мања од 1 километра, након ступања на врх од 2472м, следи веома напоран силаз по захтевном терену. Али није само то. Директну смер у Шпику је давних дана, тачније 1926. године, прва попела госпођа Мира Марко Дебелакова, и на тај начин обезбедила себи улазак у елитни лондонски алпинистички клуб, а дајући другима добар домаћи задатак.

Језиво сам била знатижељна  да прођем кроз њен смер.

Пар стотина солирања, преко Зелене главе до Дибонове полице. Јахање занимљивих торњића…

Даље по жљебовима, жљебовима, жљебовима… Хехеее, то је све што ми је сад остало у глави… И сећање да стена и није фантастичног квалитета… Након 9 сати, наша тројна навеза је била на врху. Кратак предах, трк низбрдо, ождеравање, и поново вишечасовна вожња до Београда. Чак су пустили и мене да возим… Брз викенд, нема шта…

Резиме – пењање тог смера представља пењање по словеначкој историји пењачког стандарда из ’20.-их година прошлог века. Једне госпође. 

Морам признати да сам се у тој громади од северне стене водила логиком – да сам ја Мира, и да је сад та давна година, куда бих ја прошла у својим ципелицама… Ипак, ја сам имала пењачице, сву златну и сјајну опрему, и просто је немогуће осетити то на исти начин. Сад кад погледам, цело лето смо провели у неким смеровима, фантастичним класицима, и сваки пут ми остане реченица – Ко су били ти људи, који су у то време пењали стене, које су и дан-данас "референтне" (што значи – баш си "фаца" кад попнеш нешто што је попето пре 100 година)… Волела бих да имам неку временску машину… Само пар минута за који интервју са свима њима – Мира, Пројс, Дилфер, династија Дибона, и многи други…

Наставак следи…Мирис Лета…