Из Мог Угла

У српском алпинизму постоји проблем – скоро нико не записује шта пење… И док је у другим земљама, пењање постало “нормалан спорт”, код нас је то и даље резервисана реч, која се тешко прихвата као нека активност, а углавном нас описују – они лудаци што иду тамо да изгину, пентрају се по камењу, измишљају спорт, екстремисти …

Ове године, Алпинистички одсек Београда слави 60 година од оснивања, па радећи на припремама за прославу око тога, мало више се ових дана бавим читањем неких књига, пардон, 2 књиге, које говоре о историји алпинизма. Историја к’о историја – увек се питамо ко је то записао, да ли је то било баш тако, да ли је писац био довољно објективан, да ли је било игре “глувих телефона”, а углавном се вратимо на реченицу “Историју пишу победници”. У нашем спорту нема победника, тако да је тешко протумачити ко је “победник”, а ко је “губитник”. Има само доста људи који скоро себично задржавају осећања која доживљвају на пењању, да ми се чак чини да се понекад и радују што само они знају за то . Поред такве већине, историја нам показује да је изузетно мали број оних који било шта пишу, па такве текстове узимамо здраво за готово. То можда и није лоше, али никад не треба занемарити субјективност аутора… А све то пишем, јер сам себи дала задатак да направим колико је могућу објективнију причу о историји алпинизма, па тако и о историји АОБа, и да занемарујући ко се са ким није баш слагао, створим једну слику, која ће подсетити данашње пењаче да се у Горњачкој клисури пењало и пре 60 година, да су Проклетије, са својим скривеним долинама биле познате још пре другог светског рата, као и да је ће можда некоме једног дана бити важни ти записи које остављају за собом…

Као један важан запис, прилажем интернет мњењу текст о првом записаном успону београдских алпиниста. Реч је успону кроз северну стену Савиног Кука на Дурмитору, који су извели 12.јула 1936.године, Станко Алексић и Јеремија Укропина. (јер кажу ако те нема интернету, онда не постојиш, а ова господа су дефинитивно постојала…)

текст написао: Станко Алексић

Северна стена Савиног Кука
Првенствени успон

Још ранијих година заинтересовале су ме планине Србије, а још више планине Црногорског крша и дивље Проклетије. Планинарећи дуго, и готово искључиво по словеначким Алпима, обрађујући системски онде врх за врхом, а нешто доцније, у дружби одличних словеначких пењача и непроходне стене, зажелео сам да обиђем и видим има ли и у нашим крашком планинама високих окомитих литица и стрменитих стена. Јасно и логично је да ме пре свега таква побуда водила у те планине. Јер једним лепим и систематским радом по планинама, упознавајући све детаље и формације стена, упоређујући их и, да кажем, саживљавајући се с тим леденим, мртвим пећинама баш као да су жива бића, у планинца се ствара и буди осећај ка врлетима, љубав која је изазвана једним неоцењивим уживањем, када се савлада и освоји непроходна стена. Планинац – пењач, ма куда ишао, тражи онде, пре свега, само – стене.

…Тако се развила алпинистика. Нов планински спорт где се освајају стене једном нарочитом техником уз помоћ специјалних алпинистичких алатки.

Ако би желели да нешто кажемо о нашој алпинистици и њеном развоју у нашој земљи, онда би ту требало говорити о алпинистици у Словеначкој. Овде код нас, уопште је и нема. Није то разлог што ми немамо алпинског терена и већиј литица. Ми тога, ипак, имамо; имамо, ако не баш у оној мери као словенанчки Алпи. Сваки алпиниста ће, шта више, рећи, да смо ми срећнији од наше браће на северозападном делу наше земље, јер баш стене наших планина, које су и ниже и лакше од алпских, дају и пружају нашим планинцима дивну могућност за један исправан и полетан развој планинства у већем обиму, који је требало да прокрчи већ одавна пут у алпинистици у нашим крајевима.

Крајем јуна месеца 1936. године пошао сам са планинским другом Укропином на једно веће путовање кроз планинске пределе Србије и Црне Горе. То је била уопште моја прва посета овим лепим пределима и тада сам први пут, за извесно време, оставио по страни моје драге Јулијске Алпе. Добро опремљене, тада нас је обојицу водила жеља за што приснијим упознавањем наших далеких, запуштених, планинских предела.

Већ смо доста дуго на путу, и враћали смо се из необично романтичних долина Проклетија. Лепота њихова толико нас је одушевила, да смо одлучили, да то не буде наша једина посета њима. Оставили смо их и упутили се преко сликовитих Комова на север, ка Дурмитору. Већ панорама његовог дугачког масива, која се назирала у даљину кроз сумаглицу, указивала нам је на његове нарочите облике и лепоту.

У предвечерје стигли смо у Жабљак и одмах се упутили ка Црном Језеру, да негде у његовој близини у каквој колибици преноћимо. Приближавали смо се све више подножјима Дурмиторских врхунаца, око којих су се још поигравали задњи зраци сунца. Нарочиту пажњу већ тада привукла нам је троугласта стена Савиног Кука, крајњег југозападног трабанта на гребену масива Дурмитора.

Долина је утонула у ноћ, кад смо приспели пред зачађављена, накривљена врата једног млина, који је још радио. У њему смо код пријатног и доброћудног старца Боже преноћили.

Јутро 12.јула освануло је прекрасно, са пуно сунца. Била је недеља. Нимало нам нису сметале тврде и прашњаве даске, прекривене дебелим слојем брашна, које је Божа у великим џаковима радећи целе ноћи у једном углу наше “собице” слагао. Тврдо смо спавали и зато је сунце тако високо стајало, када смо устали. Гледали смо, још сањивим и уморним погледима, на обасјане врхунце над Црним Језером.

Савин Кук својом импозантном стеном са пар малих снежаника у подножју задржао је наше погледе, који су одмах постали јаснији. Није требало много да се одлучимо. Ову стену морамо данас да пређемо. Имамо још увек довољно времена, јер стена није много висока. Највише ако има 400-500 метара. А и до подножја њеног неће бити баш много. Ударићемо тамо десно ка Међеду и кроз ону просеку у шуми дохватићемо се камених сипина, које ће нас у правој линији довести у подножје северне стене Савиног Кука. Оценили смо одмах и правац, којим би водио наш успон овом дотада непроходном стеном.

Сетио сам се, да сам у више бројева “Планинског Вестника” од пре годину дана читао описе пењачких тура у Дурмитору, које су са западне стране, од Шкрка, изводили словеначки алпинисти. Они су тада, једном згодом код силаза у Жабљак напоменули, да им изгледа северна стена Савиног Кука кулминирајућа у масиву Дурмитора. Мене је то још и више подстакло, да одаберемо ову стену. Пошли смо.

Наставиће се…