Срећом имамо развијену мобилну телефонију, у супротном, одакле би абзајловали?
Saturday, February 7th, 2009Приметила сам, да кад си запослен, време пролази невероватно брзо… Док сам трепнула, август је већ увелико био ту, и пут за Минхен, место окупљања за други стадијум школице, је био удаљен свега пар дана..Овај пут, лоша срећа ме је заобишла 
.
Како сам визни проблем решила, у претходном периоду сам могла да се посветим опоравку и лаганом враћању пењању. Просто ми је било фасцинантно колико ме је инфекција исцрпела, али корак по корак, снага се враћала. Генерално, трудила сам се да будем што активнија (кад живиш на терену, то дође некако у опис радног посла
), а викенде сам проводила по могућству у стени.
Последњи викенд пред пут за Тирол, провела сам у Горњачкој клисури са Маријом и Синишом, и сећам га се као да је јучер било…
Тешко да бих и могла да заборавим веома честу авантуру са наших пењалишта…
Приступ од 2-3 сата, кроз шибље и прашуму, наравно "пречицом", пењање крушљиве стене од скоро једва 2 цуга, психологија или лудост, абзајл са рефлектора за мобилну телефонију, па крљање по сипару до кола… Срећом имамо развијену мобилну телефонију, у супротном, одакле би абзајловали?!
