Из Мог Угла

Кад сагледам опције, ако као превозно средство користим :

- ГСП (углавном ме неко гази, дахће, или слуша гласно дивну музику на свом “паметном” телефону. Зими се смрзнем чекајући бус, понекад у шпицу путујем сатима..)

Позајмљено са – http://www.ekapija.com

- ауто (треба изаћи на крај са свим сировинама за воланом… ја нпр. уопште не возим кола по граду, то ми је најстреснији догађај ако до тога некад и дође),

- бицикло (ако ме други учесници саобраћаја и примете, тешко да ћу икад достићи статус – равноправни са њима)

- пешке (стално на удару учесника саобраћаја који сви свуда журе, док се ја “шврћкам” градом)

Иако ништа од наведеног није лако, ја (као и сви) морам да направим избор! Као бициклиста-аматер, за сад користим углавном аутобус , а волела бих да користим бицикл. Међутим, ту сам условљена кретањем по бициклистичким стазама, јер у овом граду има толико неедукованих возача аутомобила (=будала) да ме је страх да возим градским улицама, а и треба мало времена за сазревање нас аматера у саобраћају. Можда би било за нијансу лакше, да живим нпр. на Новом Београду, где и има одређен број стаза повезаних са старим градом, али ја ипак живим иза седам гора, на обронцима Кошутњака, и моје укључење у саобраћај је неопходно, ако желим да дођем до бициклистичке стазе на Ади, па преко ње до центра или где сам се већ упутила. Вожњу по градским улицама учим лагано, углавном са још неким, јер је безбедније, а комуникацију са четвороточкашима учим са интернета .

Возећи са другарицом један дан на НБГу, приметила сам на бици стази графит www.ulicezabicikliste.rs, и то баш након проласка  Музеја Савремене уметности, где је излаз на кеј и идеално место да на бициклистичкој стази паркирате свој аутомобил. Ево на пример овако:

Тако сам открила да у нашем Београду, спонтано делује маса људи која се бори за бољи статус бициклиста у саобраћају, и то не штрајком у Немањиној, већ, групном вожњом по нашој престоници сваког последњег петка у месецу!

Прошли петак је био последњи у месецу, а ја сам имала између осталог и обавезу да свратим да клуба. Спој лепог и корисног – кренула сам нешто пре пет ка граду, у пола шест на Тргу Републике кренула у вожњу са поменутом масом, провозала сат времена по центру, свратила до клуба, завршила успут још неке ствари, и први пут се сама вратила ноћу до куће (упркос керовима на сваком ћошку, преживела сам..).

А о самој вожњи утисци су углавном позитивни. Било нас је око 30ак разноразних – профи ликови, фанатици, градски људи, ентузијасти, рекреативци, аматери. Возили смо у групи, десном траком, и не много брзо. Они који су се одомаћили у “маси”, свирали су својим звонцима, делили летке провлачећи се кроз саобраћајну гужву (мало стрепећи да ли ће налетети на неку сировину за воланом), држали масу на окупу кроз семафоре и раскрснице. Било ми је најзанимљивије кад је један семафор на уласку у Цвијићеву “пресекао” нашу колону, а онда су ови искуснији бициклисти заградили колону са стране, замоливши својом позицијом возаче аутомобила да сачекају да колона прође раскрсницу. То је баш било моћно! Понекад су и ти искуснији добацивали онако тренерски, нама који не мењамо брзине по ПСу , али све у свему, уживала сам у тој вожњи и самој помисли да ће једног дана и други обичносмртни бициклисти у Београду моћи тако да се осећају ! Препоручујем свима који имају точак да се придруже следећој критичној маси на Тргу, и да дају свој једночасовни допринос бициклистима у Београду. Није тешко бити фин .

До неке следеће вожње…

пс. и први пут сам прошла бициклом кружни ток на Славији …