Небо
Чини ми се да је то било прво пењање наше генерације у Високим Алпима…
Поред многих ствари које нисам стигла да урадим, бар ми је лакше што сам ономад овековечила тај моменат, који је сваком од нас отворио неко ново поглавље у животима.
Волела бих да ми се сад пише о успонима које смо тад, а и касније тамо извели, о стварима које некима изгледају можда лудачки, а нама толико причињавају среће и задовољства.
После несреће са Фићом и Миланчетом и свим оним језивим чланцима у новинама, стварно сам желела један свој чланак да посветим само лепим моментима које алпинизам доноси. Да можда кроз њега подсетим себе шта је то што ме држи ту. Међутим, што би Иван рекао да смо сви бројеви, а Раца се надовезао са теоријом великих бројева, изгледа да је онај Горе бандит извукао још један наш број, нисам сигурна да ли случајно или намерно, па је овај пут изабрао Игора да се придружи Горе, и то правац из истог тог Шамонија…
Не могу да не приметим да се тамо Горе спрема неко озбиљно Небеско Пењање. У последњих годину дана, тамо је отишао велики број алпиниста. Чини ми се да није тако било раније – или су то сад само почеле да одлазе познате и драге особе.
Овај мој тренутни живот на терену и није тако лош, обзиром да сам напољу – сваки дан се сита испричам са небом и небесима.. Борис је Фићи поручио да поздрави екипу Горе, и ја их поздрављам, а ти драги Игоре, спреми се за тај разговор што смо с’и остали дужни…
Некоме ко ће разумети
Сад схватам: нисмо дошли задовољни ко траве
што ничу да их газе нечије трапаве зоре.
Ми смо звезде, што лудо у мрак се стрмоглаве
и због једног блеска не жале да изгоре.
Имамо руке, добре као априлске ласте,
да се грлимо плаво и гасимо у лету.
И присутни смо због неба што мора да израсте
у пупољцима вида понекоме у свету.
Прејели смо се свега. И зубатог и нежног.
Сад свако пружа руке и нова чуда тражи.
А све је смешно и тужно. И све је неизбежно:
и ове истине добре и ове добре лажи.
Прејели смо се, кажем, и свако уме да сања.
И свако уме да вришти и руши даљине главом.
И једнако је у нама и камења и грана.
И једнако је у нама и прљаво и плаво.
И свесни да смо лепи исто колико и ружни,
стигли смо где се гњура и стигли смо где се лети.
И знамо да смо дали. И знамо да смо дужни.
И шта смо јуче хтели. И сутра шта ћемо хтети.
Горели смо, али нисмо постали пепео сиви
од кога се бујају жита и обале у цвету.
Увек смо били живи, па ипак: друкчије живи
од свих осталих живих на овом збуњеном свету.
И најзад: тако је добро што нисмо само траве,
што таласања своја ниједном ветру не дамо,
већ смо звезде што сјајем све небо окрваве
жељне да буду сунце, макар на тренутак само.
Мирослав Мика Антић