Из Мог Угла

Седим на Шлемену, и покушавам да препознајем врхове без карте, па онда и смерове из књиге. Фичо и Синиша су кренули јутрос у смер “Стебер Ревежев” у Великој Мојстровци, а ја, рањеник од јуче, сам кренула у шетњу по околини Вршича.

Искусно, нисам понела воду, јер сам кренула “само ту мало за њима”, па сам лаганице стигла до превоја Вратица, па даље стазом до Слемена. Сад већ са завишћу гледам ове што пију воду, и покушавам да ослушнем, да чујем познате гласове из стене. Осим звука лупања клина с времена на време, као и одрона камења, других звукова скоро да и нема. Ову масу људи око мене не рачунам.

Кад смо већ код одрона, јуче у стени сам зарадила повреду, која ми је обезбедила неколико шавова, дозу шока и повлачење из стене. Не бих да звучим незахвално, могло је то и много горе да прође, али… могло је и боље. Сад имам времена, дан је сунчан, и док се гуштеришем на овој ливади, могу лепо да анализирам јучерашњи догођај. А и десна рука је ок, па могу да пишем.

Чекајући леп и стабилан викенд овог лета, коначно је уследио “прави” – онај, због кога је ок да у петак поподне кренеш из Београда у правцу Мојстране и долине Врата, и да се надаш да у триглавској стени, и неће бити гужве. Надање је једно, реалност је друго, и као што смо се ми спаковали из Бга, тако смо очекивали и доста других пењача у стени. У плану смо имали Скалашки смер, а у зависности од брзине кретања наше тројне навезе, излаз смо планирали кроз Чопов стебер или Лађу, што му свакако дође око 1000 метара укупне висине стене. Планирали смо и то, да смо у поноћ већ у дубоком сну, али због разних ствари, неколико граница, у долину Врата стигли смо тек око пола два ноћу, и уместо ноћног старта, а ради одмора од ових 600 км пута, ка стени смо кренули по свитању. Што би рек’о Цига : ‘Тео сам.. Целу ноћ смо слушали хорде људи који пролазе ту око нас, као да је цела Словенија, са својих 2 милиона становника, кренула у ноћни марш. Па и јесте, претходних пар викенада је баш било лоше време…

Након приступа који је трајао краће од планираног, лоцирали смо смер, и приметили да нема никог у стени! За сад. Међутим, до момента до кад смо се навезали, Синиша је приметио једну навезу пар цугова испред нас. Хм, па добро, помислисмо. И настависмо. Северна триглавска стена је висока, па смо се поделили да водимо по блоковима, и свако је изабрао шта је изабрао . Први блок је мој, и “загревање” – у старту сам потценила ту четворку, па се мало батргам, додатно концентришем и настављам даље пењање.

Оријентација у смеру је ок, има доста варијанти јер се овај смер практично сматра приступом за горњи део стене. Имамо опис, и искуство другара који су раније пењали, па мање-више знамо шта нас очекује. Трудимо се да не губимо пуно времена на штандовима, како бисмо имали што више ефективног пењања, и тиме смањили могућност потенцијалног биваковања.

Мада опет, свесни смо да нас је троје у навези, и да је бивак није пуно немогућ… Без неког упозорења, прозујала је у непосредној близини, гомила камења, срећом не озледивши никог од нас. У стенама које се завршавају снежницима на врху, камене лавине су “природна ствар”, настала топљењем снега лети, па камење које је било под снежником сада је слободно у свом паду. Овде то сад није случај, већ је вероватно навеза изнад нас, да ли ужетом или некако другачије оборила тај шодер кога је триглавска стена препуна. Можда нису ни приметили, можда су почетници – они највише обарају камење…

Шта-год, никоме се не допада да му зуји камење око главе, па се трудим да што пре стигнем до штанда, али друга серија одрона је ипак била “прецизнија”, тако да, без обзира што сам се “склупчала” ка стени, ипак осећам јак ударац у леву руку! Псовка, пар удаха по завршетку одрона, и осећам нешто течно и топло по руци. Констатујем повреду изнад лакта и обавештавам другаре, а они ми говоре да су они неповређени. Иначе сам гадљива кад је крв у питању, али у одабиру могућности “Онесвестити се на висини од пар стотина метара” или “Сетити се да сам сад под утицајем хормона који покушава да регулише нарушену равнотежу у мом организму”, брзином светлости бирам ово друго, и практично “узлећем” до штанда. Штанд је на доброј локацији, заштићен од евентуалних даљих одрона, и ту сачекујем Фићу и Синишу, а онда превијање, стање шока, и повлачење из стене… Олакшавајућа околност је та што сам у могућности да сама абзајлујем, док ми они контролишу уже, па повлачење није толико споро. Мада, разне деонице које смо солирали на улазу смера, сад прелазим ужетом. Силаз до Јесеница, и даље сам била брига њихове болнице!

Сано, не брини, Беки је било слично, сад ће мало да ти буде лоше, али то је шок, после ће ти бити мање-више ок…

Као што рекох, могло је све то много горе да прође, али опет! Могло је и боље. Могло је да се не деси. Пар сезона у Алпима, и некако ти је нормално да увек има неког изнад тебе у смеру који пењеш. Данас је пењање толико у експанзији, да већина пењача углавном бира популарне смерове, који су познати по својој лепоти, или значајности, или нечему већ… Опустиш се и заборавиш ону незаписану мисао великог вође: “Када је стени неколико навеза, увек бирам да сам први пењач у првој навези.” Изгледа да смо превише жељни пењања и великих стена, и да нам јесте постао ок сценарио : петак вече, возим 600 км, пењем стену од 1000м,возим 600км, и већ је понедељак. Да се ово десило неком другом, рекла бих – па шта си очекивао друго, још у Скалашкој? А десило се мени.

Па шта сам очекивала друго.

Одох да најдем ту Ајдовску Деклицу, момци ће вероватно ускоро назад.

Стварно Деклица…