Из Мог Угла

Ово је наставак претходног чланка, који у целости преноси опис првог пењачког успона на Савин Кук, изведен 1936. године. Навезу су чинили Станко Алексић и Јеремија Укропина, а текст је записао Станко Алексић.

“Алпиниста увек на пењачкој тури носи само оно што је најпотребније. А поготово, када је овако топао дан какав је био те недеље. Сем ужета, пењачких ципела и пар клинова понели смо у упртњачи и веома мало провијанта. Таман колико да има човек нешто да прегрицка. А често се и на то заборави, ако је успон нарочито занимљив…

Када смо избили из шумске просеке у падини Међеда и скренули улево на сипине ка подножју северне стене Савиног Кука, имали смо већ потпуно јасан правац наше туре. Кроз средину стене јасно је оцртан један огроман ромбоид формиран од жлебова, који се на око 80 метара над подножјем стене завршавајући губи у глатким и доста стрмим пећинама. Тај ромбоид, управо његов леви, источни крак, одабрали смо за успон.

Десно смо напустили доње сипине грапе која се руши тамо горе са гребена међу Савиним Куком и Шљеменом. Три мала снежника смо прешли и били смо на одређеном месту, где смо нешто доцније ступили у стену.

Скинули смо гојзерице и обули лаке пењачке ципеле и навезали се на 30. метарско уже. Пар клинова и чекић са карабинерима око паса и у џеповима панталона, и успон је почео. Већ почетак је био донекле компликован. Требало је избегавати крхке пећине. Ипак је убрзо пређена висина за дужину ужета. И друг Јеремија следио је јуначки и одважно, не задржавајући се. Тако је успон брзо напредавао.

На 50 метара над сипинама дошло је прво место, где сам морао ради сигурности да забијем клин. Десно су крхке ивице доњих делова жлеба, који већ овде почиње, истина, доста нејасно да се формира. А тамо је требало поћи. Сигурност никада није сувишна. И овде се то убрзо показало. После једне мање траверсе удесно, руб једне избочине одронио се и да није било клина могли би, можда, бити и незгоде. Овако је све лепо прошло. Још десетак метара вертикалног успона и приспео сам у доњи леви крак ромбоида, друг замном. Клин, пошто је био добро забијен, оставили смо у стени.

Даље је ишло лакше, али не за дуго. Наједном, појавила се однекуд пећина сасвим превисна и морали смо прибећи опет помоћи клина. Тај клин смо после извадили. Лево горе кроз неки малени жлебић дохватили смо се једне мале греде, на којој смо мало одахнули. Горе видели смо, чека нас још доста посла.

Пећина се наједном обрнула надоле, захватишта за руке била су несигурна а пећина свугде много крхка. Требало је много пажње и велика опрезност. Дивио сам се другу Јеремији, како пажљиво и смишљено одабира захватишта и храбро напредује. Ни у једном моменту није изостајао. Тада сам већ видео, да су наши планинци одличан материјал да се од њих створе и добри алпинисти. Већ смо добили велику висиву и прошли више од пола стене. Камен је често летео испод нас и заустављао се тек на дубоко лежећим каменитим сипинама, али то нам није сметало и мирно смо настављали успон.

Били смо скоро на врху ромбоидног жлеба. Ту смо пузали час по левом његовом рубу, час по десном. У средини опет, тражили смо мале камине. И нашли смо их. Било је доста интересантан тај део, и замарали се нисмо, тако рећи, ништа. И увек обично после лаког следи изненада тешко место, које заустави брзо напредовање туре. Опет једна пећина, окомита и крхка. Траверза удесно лабилна, зато опет клин, па мало даље још један. Клинови служе највише за осигурање у лабилном положају, не да би нам омогућавали хватање висине. Два, три пута смо их морали само због тога да укуцавамо. И то добро, па су нам још два клина остала и у овој стени. После прелаза тих крхких места (на неким местима учинила нам се читава стена као да је огроман каменолом, баш као они мали каменоломи на Авали) дошла су чвршћа места, зато и лакша. Тамо је напредовање било брже. Изашли смо из горњег крака ромбоида.

Право горе издигао се, до врха стене велики камин, висок зацело изнад 90 метара. Био је и стрм, али нас је зато право одвео горе на теме освојеног Савиног Кука. Нешто око тридесетак метара од највише тачке.

Три и по  сата тачно трајао је успон стеном. Био је добар и прави пењачки успон а ако узмемо у обзир крхкоће стене, која је свуда велика, можемо рећи да је успон био местимично и ванредно тежак и компликован. Обојица смо били расположени, упрокос ветру који нас је горе својом снажном песницом захватио. Зато се нисмо горе много задржавали. Прегледали смо одозго врхове Дурмитора тамо од Шљемена, преко Боботовог Кука, Мининог Богаза, Међеда, Црвене Греде и затим готово трчећи, сасвим положеном зеленом падином, где је изведен и маркиран пут, стигли смо на Црно Језеро.

Желео бих на крају да напоменем, да оваквих стена ми у нашим планинама имамо доста и да је штета, што се нико њима не пење. Требало би свакако показати већ једанпут наглији прогрес у нашем планинству, ако не због престижа оно бар да сваки наш планинац, који се дуже времена бави планинством (а таквих има много) осети лепоте и дражи пењачких тура.”

КРАЈ

Тако да без обзира што нам је домаћа алпинистичка историја (као и вероватно национална) пуна празнина, добро је наићи на ове чињенице, које нас подсећају да су и раније људи сусретали са проблемима са којима се ми сусрећемо данас (“мале стене”, “мали пењача”, “крушљиве деонице”…). Сагледавајући све те историјске чињенице, можда и почнемо више да водимо рачуна о дугој традицији пењања код нас. Можда почнемо и више да се међусобно поштујемо. А можда и други почну да нас поштују.