Из Мог Угла

У овом чланку неће бити више слика. Још нисам набавила апарат који слика у мокрим условима.

Ове године, пењачка сезона је поприлично килава. По који смер ухватим, и пуно пуно кише. А кад није киша, онда углавном упече звезда Даница. Никако да ухватим ритам са собом и временом, и дан за даном пропаде.

А спорт који је у пењачким круговима постао популаран пре коју годину јесте кањонинг. Иако не волим те речи на -инг, ни не могу да се трудим да измислим нашку реч за то (кад нису они који су започели са овим спортом код нас, што бих ја ?). Моји другари су ишли, звали ме да идем са њима, али мени је увек нешто било прече.

Иако нисам била раније, ја сам у својој плавој главици замишљала тај кањонинг као активност у којој се ти мало шеташ по полусувом речном току, и на крају изађеш из њега. Ок, можда и који абзајл низ благи слап, али без много воде, чисто онако да прска и охлади током летњих врућина. Значи, симпатично, али ништа посебно.

Прошле седмице сам коначно имала прилику да кренем у тај кањонинг. У Србији су за тај дан најављене температуре преко 35 степени, а само који дан раније сам спаковала зимску јакну. Нагле промене недозвољавају поштену аклиматизацију на “лето у Београду” – тако да не остаје ништа друго, него да се бега из споменутог.

Синиша ентузијаста по професији, предлаже бег у кањон Дубрашнице (Дабров кањон), мада се ја тешко одлучујем за то. До овог момента никако да преломим и да кажем – Ок, идем сад на тај кањонинг… Мада морам признати да ме је најављена температура и те како поколебала. Поред бројних заинтересованих, на крају нам се ипак придружује само Мара, која такође никад није била у кањону.

Припреме су прошле ок – паковање нешто ствари за пресвући после кањона, неопренска одела, појас, шлем, прва помоћ (скоро као да идем на пењање). Међутим, већ приликом облачења одела, сусрећем се чарима неопрена (О да, идеално је да буде скроз уз тело, да то мало воде што уђе може да се угреје). Муке танталове изгледају вечно, поготово на +30 степени, и са влагом преко 100%. Обе смо се надуле од врућине до реке, Синиша нам је вриштао од смеха. Па добро, бар се неко смејао.

Почетак наше авантуре у води је изгледао као кад се прасићи купају . Као да се вратиш брзином светлости у детињство, и чујеш родитеље како ти говоре
- Сано, пази упашћеш у воду…
- Па како увек баш ти да завршиш у води…
Међутим, ми сад имамо мало више годиница, и ово стварно делује као антистрес терапија. Гацамо кроз воду, која иако веома мутна због високог водостаја, не делује гадно. У овом делу Србије људи изгледа не бацају ђубре у реку како стигну. Ходамо, ходамо, ходамо, од стена још ни трага, кад у једном моменту угледасмо групу људи у реци, такође са шлемовима. То су Немке и Настић са својом групом, поздрављамо их, мало приче око самог кањона и повртака, па настављамо даље, и ту се веч сусрећемо са стенама.

Током спремања разних испита, учила сам о енергији воде, о томе шта је вода све способна да учини, али то је све тада била нека теорија. Да, одговарала сам како настаје кањон, али из перспетиве КЊИГА то тад нисам могла да замислим. Стене по којима газимо су исполиране од воде која тече преко ње. Мора да су у питању неке отпорне стене, чим их вода нија пуно обрадила. Лагано се кањон сужава, и примећујем колико га је вода усекла. Каква мала речица за коју вероватно већина људи није чула, а колико је само воде протекло да би се направио овај кањон.

Први водопад, и није пуно висок, свега пар метара, са све штандом на почетку. Синиша ће први, намешта уже, и пљус доле . Сигнализира да може следећи, од буке и хука воде се ништа не чује. Мара се спрема, а ја гледам ту количину воде низ коју треба да се касније спустим. Ок, има неки балван, можда ће ми помоћи… На том делу се водоток сужава, и сва количина воде се ту обрушава у виду “тешког” водопада. Добиле смо инструкције како се понаша и дише у таквим ситуацијама, и све то звучи ок – али кад је на мене дошао ред, било је све сем ок.

Осим мале осмице и двоструког ужета (изузетно спора комбинација за силазак), онај балван ми је стално бежао. Не знам зашто сам уцртала у глави да ће ми он помоћи, и стварно сам се трудила да се спуштам низ њега, али ме је вода толико шибала одозго да није било шансе за тако нешто. Оно двоје доле ми говоре нешто, машу, а ја на пола те мале верикале, ни тамо ни вамо, ни на балван, ни у воду… Млаз одозго ме не гуши толико, колико паника коју осећам у себи. И стојим у сред воде и нервирам се како ми овај балван ништа не помаже, а вода само штопоће по мени, по шлему… Мислим да сам већ почела да виђам душе које нису међу нама кад сам наставила абзајл директно доле у воду, а Синиша ме је извукао.
- Нећу више ја на овај кањонинг…грцала сам.

Дошла сам к себи, они су ми наравно и даље вриштали од смеха, а мени стварно ништа није било смешно. Али ајде, не могу ја да увек контролишем све … Наставили смо гацање, и кроз главу ми је прошло да је следећа вертикала (и последња) целих 30 метара. То је онај моменат, кад да сам нпр била навезана у стени, просто би се развезала и вратила кући. Међутим, овде и нема повратка, јер узводно је тешко изводљиво. (а обзиром да нисам успоставила неки супер однос са оним балваном…боље да идем низводно).

Истраверзирали смо, и Синиша је опет кренуо први. Пратимо куда иде, намештамо уже за нас, Мара креће, ја опет последња. Овај пут, мудрост се јавља, па намештам осмицу “на брзи мод”. Мало пропадања због система, али хватам неки континуитет, и туп-туп (то вода удара у шлем) долазим до самог дна водопада… И би много лакше него малопре. Ово двоје ми се опет нешто смејуље, али шта сад …

Још мало хода, мало спуштања низ водене тобоганчиће и стигосмо до места где се Дубрашница улива у Трешњицу. То је знак да је нашој авантури крај, и да је време да кренемо ка колима. Успут смо се поштено најели шумских јадога, гледали белоглаве супове, и уживали у дану кад је у Бгу било 35 степени, а нама је баш било… Cool .

А сад, спремање за суочавање са новим кањонима …