Враца кроз векове
Thursday, May 27th, 2010Добијеш задатак да изабереш слике за клупски пројекат, и кренеш у архиву… А у архиви на свако мало, иду фолдери Враца, Враца, Враца…Ајд баш да резимирам и то поглавље – Враца!
Мене за Врацу везују лепе успомене – тамо сам по неколико пута славила и први мај, и други, и два’ес’трећи октобар… Зашто? Стена је доста доброг квалитета, постоји која стотина смерова, добар водич, лепо место за камповање, јефтино окружење… рај за студентарију која започиње свој пењачки живот!
Те давне 2002. кад сам била са другарима АСовцима на пропутовању Лакатник-Враца, баш сам била млада 
. Тек почела да се бавим пењањем, и имала сам срећу да налетим баш на њих!…
Лакатник
Путна карта 30 евра, уштеђевина за опрему, који левче да не цркнемо од глади, и бог да те види…
Научили ме да кад попнеш први смер, мора да се части 
…
2003. Тад сам први пут водила алпинистичи смер. Пратили су ме у томе Ћира и Драгољуб, ослонили се на моје познавање бугарског језика и оријентацију како у смеру, тако и у силаску. Мислим наравно да је све било ок, али сад кад погледам …
Луди људи …
2004. Лаковић је нас, боранију,поћерао у велику стену. Пеђа је пењао са Сишкетом, ја са Лаковићем. Сећам се да је било брзо, да нас је стално пожуривао, и да ме је чак пустио и да водим …
Много смо се тад разбили од пењања. 
Лана је била “piccolo ragazza”.
Кад смо се вратили тамо на јесен, много је падала киша, па смо се пењали по споменицима културе…
2005. И тад је мало падала киша, али сад смо већ профи …
Толико профи, да су чак неки и покушали да ме саботирају – лако је то у овом спорту; само НЕ викнеш :КАМЕН!!!Међутим, није им успело, и даље сам и пењала и певала .
Ово ми је слика за CV
Многи ту акцију памте по летењу у смеровима, ја памтим по боји своје косе …Ах те фазе у животу!На јесен није падала киша, али немам доказа за то.
Тако смо из године у годину, све више смо упознавали стену, бугарске оцене, околиш, а онда, у неком моменту – уведоше нам и они визе! Бандити стварно!
Тако да ове године, кад Алпинистички одсек Београда обележава 60 година постојања, ова локација је и више него добродошла за број људи који се из БГа спрема за пут… И после 5 година, колико сам сад сабрала да нисам била, свашта се променило. Лана је мало порасла ,
стена својом опремљеношћу постала још доступнија пењачима, али ја се нешто и нисам епски провела. Да ли због обавеза које сам непланирано имала, због недостатка инспирације, или нечег трећег, вратих се кући без пуно текста у свом нотесу…Сумо сумаре :
- Жао ми што нисам у потпуности испунила план са женском навезом.
- жали боже оног приступа до “Церо Тора”, и жбуна који је напао Синишино око
- Драго ми је да смо попели онај Дилфер ,
- и да, Синишина повреда ока ипак није озбиљна. (а и осталих 50ак људи се безбедно вратило са акције…)
Следећи пут?