Из Мог Угла

Данас се скоро и не сећам чија је идеја то била. Партијски састанци, пардон, састанци клуба, углавном служе, јел’те, да се људи нешто и договоре. Посетиоци састанака Алпинистичког Одсека Београда сведоци су свега и свачега, од немила од недрага, од теорије завере до научне фантастике, од тога да ли је боље ићи на пењање на Мадагаскар или у Патагонију, само, како ћемо добити визе и наравно, никад докучено, ко ће бити кувар… Бавити се алпинизмом у Србији, личи на покушај "одбојке на песку" на Северном полу, или вожње "боба" на Јамајци …

A покушај организовања првог такмичења у "dry-tooling"-u, на сред Трга Републике у Београду, изгледало је овако…

Све сами фанатици, и по који залутали пролазник…

Монтирање стене у изузетним временским условима …(за успешно монтирање пожељно је бити пекар, лекар, апотекар, инжењер, програмер, ветеринар…)

Мада, њима је било подједнако тешко…Није лако бити судија!

Ја како сам кренула, тако сам и испала, али срећом, неки су стигли и до ТОП-а!

Можда нисмо били бројни , али бејасмо задовољни…

Све је то лепо прошло, али ако се узме у обзир да нико од нас није имао искуства у овоме, како у самој пењачкој дисциплини, тако и у организацији једне озбиљне манифестације, онда је то још већи успех…

А кад узмем у обзир и утиске које сам донела са Светског купа у ледном пењању у Италији и Швици, онда то наше "пионирско" такмичење има највећи успех, јер реално, док не упоредиш са нечим другим, и не можеш да знаш да сконташ је било добро или не!

Вал Даоне, Италија (ок, њихова стена је "мало" већа… )

 Саас Фее, Швајцарска

Велики поздрав за све другаре који су учествовали у реализацији "Dry Tooling Fest"-a!

This entry was posted on Monday, February 8th, 2010 at 01:28 and is filed under ДТ у Београду, 2005.. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.