Из Мог Угла

Уффф, ал сам се изнервирала…господа нису успела да нам сачувају град од претходних напада хулигана, али ће зато неки скуп ускоро добити највиши степен заштите… Неправда, па то ти је!

Кад већ сад не могу да спавам, могу бар да освежим сећања, и на тренутак да заборавим ове глупости!
Селим се…бирам по глави место, дај неко баш далеко…
* * * * *

Планинарски дом Торино. Пардон, хотел. Налази се на око 3400 метара надморске висине, у масиву Мон Блана, држава Италија. Поподне је, и као и иначе, почиње олуја. Успели смо на време да дођемо до дома, и тако избегнемо треверзирање Valle Blancheа по магли и снегу. Да, данас је 1.јул, а ја избегавам снег .

Већ недељу дана сам у Chamonixu, а тек јуче сам ухватила дан одмора! Тај одмор ми је супер дошао, јер планирам сутра да пењем Kuffner Ridge, стари класик врха Mont Maudit. И док се договорам са остатком екипе, бивам убеђена, од стране исте , да Куфнера оставим за неку следећу посету("Ма пусти то, тамо је само снег, ајде са нама у Диабло…"), и  види ме сад, проучавам описе Диабла. Знала сам за ту траверзу, шта више – кад смо пењали Dent de Geant пре пар година, коментарисали смо колико је то у ствари лудачки смер, па и само име говори – Aiguilles du Diable, или ти Ђаволске игле. Обзиром да ме тамо очекује тешко пењање по грниту у гојзерицама, бирам и припремни смер, таман да нам не пропадне дан у приступу од Ди Мидија до Торина.

И тако је тог јутра наша повећа групица кренула ка источној стени Mont Blanc Du Tаcul, и свако ка свом "припремном" смеру.

Док приступамо Pyramide du Tacul-у, посматрамо и фотографишемо те ђаволске игле које ћемо, ако буде среће, посетити сутра.

Иначе, данас имам и изузетну част да будем водич, и да водим своје "прве клијенте" у смер овим источним гребеном – Жером и Ману…

Све је то лепо, кад је лепо време, сунчано, лаган смер, и кад имам моје нове ципеле које први пут тестирам у сувој стени ! Причали су ми да у њима могу чак и на трење да газим, али требало ми је мало времена да се навикнем. Пењање у гојзерицама је фантастично кад су ту пукотине, али морам признати, на тим обореним глатким плочама…

Mа сад кад се сетим, све је то било фантастично. Чак и онај превис им није засметао, саме пењу! Значи, нема бриге за сутра!!!Абзајл доле, и брзо на одмор у Торино дому…

Снег је падао цело поподне, смењивао се са кишом, и некако није обећавало лепо време за сутра…Вечера!Много је добро кад си супер аклиматизован, па можеш да једеш, и једеш и једеш, колико ти душа иште и новчаним дозвољава, за разлику од пре неки дан кад сам бауљала у Cosmique hut-у…Падавине су престале, и договор је да крећемо у 2 ујутру. Јупиии . Има ли страха?Узбуђење је јако, смер је јак, дружина, ипак заслужује епитет ултра-јака. Једна навеза – чинили су Бертран(камера) и Фред(локалац,екстремни скијаш…пењала сам са њим Contamin-Grisole,и стварно сам чула невероватне приче, а и савете како да се адаптираш на висину!Најлепша прича је била о томе како је прелето цео Мон Блан масив параглајдером!)

друга навеза – Jerome(координатор наше школице, један од твораца оцене WI7),

Simon(за успон у Тенгкампочу добио Златни цепин ове године)

и Тито(колега Италијан),

трећа навеза – Mannu(мајстор ледног пењања)

и ја.

Човече, шта ја радим овде… ?Стварно, кад сад погледам своје учешће на ТМА, стварно сам имала прилику да учим од најбољих међу најбољима. Блесав је онај омладинац који бар не покуша да се пријави за следећу генерацију ове школе!Елем, да се вратим смеру…и томе зашто сам тај следећи дан, крстила са називом "Спашавање редова Рајана"!

Устајање у 2h. Доручак, сипање чаја,воде, и по мраку, приступамо преко Valle Blancheа. Не могу да кажем да је ведра ноћ, и да звезде сијају на све стране. Тамо негде, иза нас, ка Швици, види се како сева ли сева… Наша прогноза је била добра за преподне, док се за касније поподне очекује промена, грмљавина, падавине! Међутим, облаци су се навлачили, и у једном моменту су ми рекли да је Grand Cappucin, ту одмах лево од нас… Али видело се само првих 100ак метара. Ту нам почиње и пењање, изабрали смо мало другачији приступ од класичног из Maudit цирка, тако да ћемо изаћи на Breche de Carabinieri, и ту ћемо већ сконтати има ли поенте ићи даље. Снежни кулоар, широк и до 50ак метара није представљао већи проблем, осим дела где смо прешли преко бергшунда, а како смо се пењали, снег је прелазио у већ пријатнији alpine ice, и ето нас, у само свитање, на месту одлуке. Симон је звао метео, који су потврдили да ће се време покварити поподне, али ником нам није спомињао ове тамне облаке на оближњим врховима. Дискусија је мало потрајала, сви су још једном погледали облаке унаоколо, и одлучили да наставимо. С тим, да бисмо у подне требали да будемо на врху.Питам се да ли бих и ја тако одлучила да сам се налазила овде без њих, на њиховом терену …

Даље настављамо североисточном падином која вуче на Col du Diable, и овде је већ дубок и непријатан снег, који додатно исцрпљује. Коначно смо на самом гребену, испод прве игле, и богами, није пријатно бити тако рано ујутру, у хладовини…

Наша навеза је ишла последња, и прсти су ми се смрзли, дословце! Свих 5 игала су преко 4000 м, искрено се надам да ће остале четири бити на сунцу. У првом цугу сам осетила чари класичних смерова и њихових јуначких оцена, тако да је потврђена теорија – они, стари пионири, нису рачунали у оцену, ако има по неки покрет А0 . Време се поправило, они тамни облаци су се раштркали, као да их је сам ђаво растерао, и убрзо сам се нашла на сунцу.

Ммммм,сунце… Прва игла – Corne du Diable, 4064м. Мало отпењавања.Први превој.Друга игла – Chaubert 4074м. Неколико абзајла, и ево нас на превоју испод Mediane 4097м.

Крајолик је невероватан – огромне гранитне плоче, једино што таквом брзином протрчавам кроз смер, да не могу да стигнем да се испратим где сам!

Већ Pte Carmen?Е то сам добро упамтила, јер нам се овде заглавило уже на абзајлу, срећом последњем. Шта рећи, него запад. Било је овако – поглед на сат, хм, и Ману је већ имао нож у руци, и цап…

Оде пола ужета!Прва јуначка навеза(ипак је Симон у питању , је стигла да попне и последњу иглу, славну Изолу, док смо је ми остали, јуначки ескивирали…

Она јесте најтежа, у водичу стоји да ју је штета пропустити, али реално… Стиска са временом, исцрпљеност = ескиважа на врх Ди Текила 4248m!

Овакав темпо је био невероватан, чини ми се да смо нешто након поднева ступили на завршни гребен, и нисам баш сигурна да сам знала како се зовем . Ману ме је бодрио до последњег момента, хвала му велико!!!, јер није лако пратити њихов темпо.

Али ево нас. Сви заједно на врху…

Стигли смо да сликамо, поједемо нешто на брз… и док сам завршила реченицу, чини ми се да смо већ јездили ка ди Мидију, последњем успону до гондоле. Ту сам и оставила последње атоме снаге!Али ускоро ћемо бити у Chamonixu, и смејаћемо се глупостима које сам лупетала током успона… !Уместо раног одласка на спавање, десио се рани одлазак на велики музички фестивал једно 100км одатле, телефонски разговор, по које пивце, и добра мјуза…их, што је лепо кад ти дан траје 24 сата …

 * * * * *

сад могу бар мирно да спавам …

* * * * *