Из Мог Угла

У недељу смо били, за промену, у Горњачкој клисури. Морам признати да и није лоше отићи на пењалиште које је удаљено 1.5 сат од куће…!

Панорама стене Мали Вукан – Горњачка клисура

Елем, обзиром да је још вруће, нисмо пуно журили, јер је стена у коју смо планирали да идемо у хладовини тамо од после подне. Лагана шетња, по сад већ угодној стази, води до Главице за нешто јаче од пола сата. Али обзиром да смо поново понели баштенски прибор, сецкање и поткресивање шибља (наизглед заморна, али веома заразна и интересантна активност) учинила је да под стену стигнемо око четири поподне – сад је сигурно у хладовини …

Последњи пут кад сам била у Горњаку почетком јуна, Синиша је делимично опремио нову линију у Главици – "Први поглед на свет", инспирисан својим првим кумчетом, али тад нисмо стигли да је попнемо. Ето нас, 2 месеца касније, и ја се муњим за први цуг… У међувремену сам имала, за своје размере, фину пењачку активност – 10ак дана Chamonixu, викенд у Шпику, продужени викенд у Макарској (пардон, ово се не рачуна , па опет 10ак дана по Доломитима. Изузев Шпика значи, бар 3 седмице у доброј стени!

/…Добра стена је термин који дефинитивно не краси Србију. Барем не у пењалиштима која се тренутно посећују. Опет, на одређене начине и уз доста труда, рада и пажње, може бити употребљива . Ипак је наша…/

Синиша ме подсећа да је први цуг потпуно опремљен болтовима (за разлику од другог цуга, у коме има свега 3 болта), и ја свечано изговарам "Па да видимо какав је овај Први поглед на свет…!". У моменту поласка, хват који сам ухватила и оптеретила левом руком, наизглед веома добра љуска, ми остаје у руци, и псовка излеће из мојих уста брзином светлости! Срећом сам веома близу земље, па овакав испад нема никаве озбиљне последице. Марија и Синиша се смешкају. Добар тајминг за подсећање у којој се стени налазим, и клик – настављам пењање као по јајима… Без обзира на болтове који се налазе у стени, немам осећај сигурности који је иначе присутан на тако опремљеним смеровима. Јер без обзира на болтове, ако ми се сада деси ситуација са почетка, болтови ће можда спречити да  уместо фаталног исхода, прођем "само веома изубијана". Тако да се трудим да пажљиво изводим сваки покрет, и након 30ак метара крушљивог и прашњавог пењања, коначно стижем до штанда. Тежина овог цуга је дефинитивно у "пипавој" стени! Али, обзиром да познајем квалитет стене у горњем делу (веома пристојан!) – радосно подижем главу да видим, куда ће Синиша да настави, и имам шта да видим. У првом следећем болту – леп и сјајан карабинер, знак да је неко или већ попео овај смер и заборавио карабинер или да је неко шмугнуо са тог моста назад доле… "СИНИША – НЕКО ТИ ЈЕ БИО У СМЕРУ хихихи…!".

Убрзо су стигли и њих двоје, па након прерасподеле опреме, Синиша наставља даље. Као што сам и споменула, у другом цугу је стена доста здравија, и нуди доста могућности за постављање добрих међуосигурања, па је број болтова смањен, и налазе се мање-више само на плочама, као у стилу гдина Пиоле…  Улаз до првог болта може, по жељи, да се закомпликује одласком преко плоче и ситних хватова са леве стране(Синиша-тежина 7), или сувише десно по изломљеним и крушљивим љускама(Марија-крцкаво), или равно право , између те 2 варијанте, по здравој и не пуно тешкој љусци/плочи (ја-тежина 6/6+). Цео цуг испуњава захтеве пењача који ужива у естетици, па практично први цуг представља приступ лепом пењању…

"Главица"

Лепо је имати Горњак у близини – био је наш закључак док смо седели на врху стене и блејали унаоколо. Мали приступ, мала стена, мали силаз , право наше игралиште. И не врви на све стране од пењача, као нпр у Cinque Torre-у, нити је исполирано као у Вал Гардени… Изгледа да има и неких предности та дугогодишња изолација Србије…

Док седимо, дискутујемо да ли су доле поред Млаве рибари или пењачи… Пењачка популација код нас је толико "велика" да се разговор своди  на следеће : -Не, нису они, они су данас тамо на другом пењалишту. А нису ни они, они су рекли да неће на пењање. А нису ни они…А одавде не препознајемо ни кола .

Марија је инсистирала да прођемо да видимо да ли су и који су то пењачи доле на блоку Испод пута (јесте да, блокови имају и своја имена, а више о томе, ускоро у Пењачком водичу на коме се марљиво и споро ради…).

Нагнувши се преко камене ограде, угледали смо групицу од 10ак људи, како пењу, осигуравају, једу лубеницу … И сви непознати . Полако, али сигурно, пењање у Србији се развија, постоји и мимо којекаквих клубова, удружења и политичких партија…

Ипак се окреће .