Из Мог Угла

Ево ме опет ту … Од ономад (2006.), нисам успела ни једном да се сконтам да стигнем овде. Гледам унаоколо… Ипак се није пуно променило… Мада, канда је мало онај глечер краћи…

Инетернет и даље на истом место, по истој цени Зилијарде туриста користе француско чудо од технологије, жичару Ди Миди, која са само 1000 метара надморске висине, брзином од 12,5 м/с (!!!), извлачи 60ак људи на висину од 3842 метара, сваких пола сата… Двократно радно време… Него.. већ је 2 поподне, а од мојих другара ни трага ни гласа! Шаљем порукице, али нико не одговара… Сати пролазе, ја већ почињем да мислим да сам омашила дан! Проверавам датуме, сатнице, све је у реду… Коначно, јавља ми се Тито, каже сад ће да дође по мене.

Смештени смо у кампу "Mer de Glace", у селу la Praz, недалеко од Chamonixa, а у подножју чувеног врха Дру.

Још претходни пут сам сконтала да су кампови ван "града" лепши, са више мира и зеленила, и да је и без кола могуће проводити тамо време, јер је долински превоз скоро па солидан. Предвече стиже и остатак екипе… мало су се задржали због посла, и чекања по аеродромима, али сад смо сви ту. У ствари скоро сви, фали нам Корне, холанђанин, и нико нема информације о њему. Подизање кампа не траје дуго, а главну занимацију представља подизање "Станице", огоромног шатора који ћемо користити следећих 10ак дана као "дневну собу" . Вечера, кратак састанак о плановима за наредне дане, и ћаскања уз пиво и кикирики… Увек ми је чудан тај први дан, јер тад још нисмо "адаптирани" једни на друге, а овако разноликим групама, адаптација је неизбежна… Већ следећих дана се ситуација мења, и стиче се осећај да се "свој на своме"…

Прогноза нам и није наклоњена, тако да се за прво пењање, тј. упењавање, одлучујемо за Aig di Rouges, масив који се налази са друге стране долине, а који због једноставне логистике представља добро место за пењање по киши. Односно за брзу бежанију по киши . A ако терате параглајдер, онда је рај…

Са Партрисијом се одлучујем за смер Frison-Roche, који излази равно на врх Brevent, 2510 м. Остатак бира смерове у околини, а понека навеза крећа за нама. Приступ на је свима исти. Од станице Planpraz до које се стиже жицом, још једно сат времена колским путем док се не приђе јужној стени Breventa, а као оријентир може послужити и горња жица, које иде на врх (стварно је невероватно како се Французи развили системе жичара, и учинили доступним и најнедоступније крајеве!).Време је променљиво, са често маглом, и којом капи кише, али и којим зраком сунца . Смер има 200 метара, тежине 6а, па смо се поделиле на пола, Патриција ће прва три цуга, ја ћу последња три. То ме радује, јер је последњи цуг према слиции, леп велики диедар, вертикалан све време, а не претежак… А на крају крајева, све ту је болтовано, тако да не би смело да буде неких проблема. (ок, било је мало размишљања…

Стена је интересантна – гнајс, и веома различита од кречњака, у ком сам провела последње време. Веома отпорна, изостаје сав онај рељеф на који сам навикла,удубљења услед атмосферилија и слично, а преовлађују плоче, са правилним дугачким пукотинама, као да је неко секо маказама… Смер за препоруку! 

На врху се налази кућица, у којој затичемо географе и геологе , па ја добијам о који инфо о геолошкој историји масива! Где се налазио Тетис, зашто је тамо гранит, а овде гнајс, а мало даље кречњак… У моментима кад се подигну облаци, у кадар ми упада северна стена ди Мидија, у којој се налази један од најпознатијих класика – Френдов стебер.

Онамад, мало смо се ложили да га пењемо. Још пре првог пута за Алпе, читали смо на интернету, водичима… Углавном га красе речи хвале, умерених тежина, не прелази оцену 5, и има 1200 м висине. И да, излази на 3800м… Сад кад погледам уназад… смешно је то – попнеш код куће у локалу 2 смера дужине (укупно 68 метара), и то попнеш брзо , онда још ако узмеш у обзир да је тежина те два смера у просеку 6-7, наше искуство у Алпима = 0, логично је и да ћемо да се ложимо на такве смери. Срећом, онда, кад смо се видели како изгледају алпске стене, и пењали смерове лакше од Френда, сконтали смо да ће тај смер мало да причека. Тад смо га гледали из града, па са жичаре, и без обзира на чудне перспективе, увек је изгледао невероватно… Са Breventa гледано – 1:1… Таман на тој надмороској висини смер и почиње, и сад се у пуном светлу уочава грандиозност! Смрзнеш се док гледаш, али жеља да се тај смер попне, не нестаје… Још су нам рекли да је у идеалним условима, само да се стабилизује време…