Из Мог Угла

Пауза између другог и трећег стадијума, била је кратка. Главни задатак који смо, ми (учесници) имали, био је да осмислимо програм за тај, трећи стадијум.

У питању је био индивидуални рад, и очекивало се од сваког од нас, да направи по три предлога, у коме ће обрадити питања логистике, а који ће се уклопити у добијене оквире и наравно, у планирани буџет. Уз све то, презентација сваког предлога, не више од пар слајдова. Не могу рећи да је први пут да сам се сусрела са оваквим задатком, али је засигурно најозбиљнији.

Поред позитивних коментара, савета, и предлога за наше сличне будуће радове (стварно је леп осећај кад видиш да се рад цени , одлучено је да идемо у Пиринеје.

Обзиром да је крај октобра, Пиринеји би требало да нам омогуће бар некакво пењање у високим планинама, за разлику од централних Алпа, где у то време, и није баш пењачка сезона.

Сврха овог стадијума, била је да осетимо шта све доноси пењање у високим планинама . Пењачки циљ нам је био понављање најпознатијих гребенских смерова у региону Пико Ди Ането(који је уједно и највиши врх Шпаније). Читајући о тим смеровима, увиђам да није поента у њиховој тежини, већ у комплексности, што се одражава дугачким приступима, дугачким пењањем и наравно, напорним силаском. А и силне препоруке о ноћењу у "Хотелу Ането", по могућству по ведрим небом, већ ми говори да ће ранац бити пун ситница које олакшавају бивак.

Број људи који пење у тим крајевима, доста је мањи него у централним Алпима, тако да класичне проблеме, типа – укрштање ужадије са другим навезама, велики број људи у смеру, и све остале нус појаве произведене масовношћу, сведене су на минимум.

Узбуђење је било толико велико, да сам опуштено кренула на пут, не размишљајући о оним стварчицама које у фантастичној нам домовини НИКАД не смемо занемарити… То што сам се опустила да размишљам мало прозападњачки, и што сам мислила да сам слободна да путујем где хоћу и кад хоћу, довело ме је до нигде другде, него до ситуације да кренем на пут нпр. данас, а да ми виза важи тек од сутра… Браво Сано, сваки пут превазилазиш саму себе!

Па шта сад, бар сам рођендан провела у вожњи до границе и назад, ајд, ко још може тиме да се дичи…