Из Мог Угла

Ушли смо у септембар!Неки сутра крећу у школу. Мислим да је крајње време да се и ја догегам до своје школе-пре него се она одгега у непознатом правцу. Овај пост је посвећен томе !

****

О дипломском сам почела да размишљам крајем прошле године… Супер је што имам амбициозног ментора, па није проблем да узмем неку тему која се мало разликује од устаљених. И ја сам амбициозна – само често путујем, па ме то канда мало кочи. А наука не допушта активан хоби-знају сви они који се баве науком. А наука не допушта честе излете од књиге-знају сви они који се баве науком. А ја бих и ово и оно и оно…

После неког од тих путешествија сам чак и престала да идем код ментора-стварно ме било срамота да опет кажем: Добар дан, ево мене ту сам пар дана, па морам да идем… А имала сам и изговор – сад су испити, гужва је на факсу, боље касније, кад то прође (као да то икад прође на факсу…)

****

месец студентски – Јун

Мама: Г-ђице, да ли се ти опет пакујеш негде? А шта је са дипломским?
Сана: Јао мамице, заборавила сам да ти кажем, звао ме Пера да идемо мало у Црну Гору, чуо је да сам се уплашила на кањонингу у Дубрашници, па да се суочим поново са тим страховима… Знаш иде нас баш доста, чак и 3-4 девојке, па би било лепо да им се придружим…
Мама: Хммм, добро али само још овај викенд… И запиши ми у које кањоне планирате да идете…

****

Ја игром случаја нисам била у свим планираним кањонима (можда се Смоковац рачуна-то је исто кањон, мада је у питању било пењање!)…

-Ајде кањонари, пожурите у ту Ибриштицу, треба и ја да стигнем у Смоковац на пењање-данас . Ма да, не брините, чекам вас ја колима после у кањону код Морачу…

И након краће узбудљиве вожње, први пут се сусрећем са њим – чувени Смоковац.

(Ок-признајем, није још чувен, али то је само питање времена…).

Иван ме чека горе као прави домаћин, а ја успорила, па зевам у све те туфе којих има свуда… и једва дишем. Углавном сам навикла да пењем по неким плочама, пукотинама, диедрима – туфе су биле резервисане за машту – нема их баш пуно, поготово не оних које би ја могла да пењем. А овде, дакле, је стена – тешка, дугачка и превисна, мој стил , нема шта.

Око Лаковића се у Подгорици окупила фина група људи – иду у брда, пењу, тренирају… Почели су лагано да опремају те своје стене којих имају колико нећеш (Смоковац је још и најмање парче стене у кањону Мораче), и да се толико разбијају од пењања на туфама, да су у оцењивању развили своју скалу . Ево једне од анегдота:

- Бојане, јел си сигуран да је овај смер 7?Да није мало преко 8?
- А што ти ја знам, па ја никад нисам попео 8?…

Елем, да се вратимо смеровима. Сад иде део кад се ја хвалим да сам попела брдо смерова (јер кад погледаш те оцене, тако је требало да буде …Е мало сутра. Попела сам 2-3, и то вероватно на срећу, а све остале оставила за јесен – таман после ових шавова!Добро је, ето још изговора за кад испаднем . Барем сам, осим стене, упознала  и подгоричку екипу, коју сам овог лета често сретала у брдима!

Изем вам ја овај ваш 7-…

****

Другари у кањону су прошли као боси по трњу. Кажу да се лаганица кањона Ибриштице, услед много много воде трансформисао у нешто поприлично сурово, што је захтевало опремање на неким местима. А и није само то, излаз из кањона је био посебна авантура…Гацање Мораче… Пењање по стрмој трави у неопрену… Љиљи је ово био први кањон, имала је исту фацу као ја после Дубрашнице . Није ми жао што сам отишла на пењање. А они су се сутрадан придружили туфама Смоковца…

****

Следећи кањон који смо посетили је бисер међу кањонима у Црној Гори (тако кажу ови искусни…).

Мала групица од 11 душа

Са својих 10ак вертикала, гомилом базена, и пуно скакања, стварно је у мени пробудио жељу да идем чешће по кањонима. Да се дивим води, која је успела да створи свој пут у љутом кршу.

Чак сам размишљала и са геолошког аспекта о настанку тог кањона (морам то да јавим мами)…

Нема ни ђубрета, што се је чест проблем у “популарним” црногорским кањонима.

Та популарност се огледа у томе да ли постоји неко село узводно (а шта да радим са овом шкољком од аута – ма баци у реку, вода све носи) или је пак толико доступно људима, да хрле да прођу туда не би ли се похвалили после некоме, и оставили ђубре иза себе.

Срећом, овај бисер је далеко од тих популарности!

Да ми је неко причао пре тога, да ћу смети да скачем у воду са тих висина, рекла бих – ма важи. И да се нећу плашити док вода, приликом абзајла, ради туп-туп-туп по шлему, ногама – ма важи. И да сам сама могла да претпоставим да толико могу да уживам у једном дану – ма важи.

Жене

****
И опет закључак – ти кањони буде оно најдечије у нама, што су обични смртници давно заборавили, а нас неколицина, има привилегију да поново осети.